Šta se promenilo u ranoj intervenciji?
Koncept ranih intervencija počeo je da se razvija sedamdesetih godina prošlog veka u Sjedinjenim Američkim državama. Od tada rana intervencija se menja i transformiše.
U početku rana intervencija bila je usmerena samo na dete. Stručnjak je preduzimao odgovarajuće mere kroz rehabilitacioni proces u okviru ustanove ili klinike, sa ciljem ublažavanja teškoća koje dete ima ili dostizanja određenog razvojnog nivoa. Programi usmereni samo na dete dovodili su roditelja u pasivan položaj. U donošenju odluka šta je najbolje za dete dominantnu ulogu imao je stručnjak, roditelj je bio samo pasivni posmatač. Takođe, veliki broj stručnjaka koji nije koordinisan i usmeren na porodicu stvarao je rascepkane usluge koji su dodatno opterećivali porodicu.
Savremena rana intervencija nije usmerena samo na dete. Glavni fokus interesovanja jeste cela porodica, sa ciljem postizanja većeg blagostanja unutar porodice uz povećanje funkcionalnih veština deteta.
Da li to znači da je roditelj u ranoj intervenciji postao terapeut?
Definitivno NE.
Deca mogu imati različite faktore rizika po razvoj i mogu rano ispoljiti smetnje koje kod roditelja izazivaju strah, nedoumice, brige i dodatni stres. Sve to može otežati odnose na relaciji roditelj-dete i dovesti do izmenjenog funkcionisanja unutar porodice.
Rana intervencija usmerena na porodicu osnažuje roditelje da u prirodnom okruženju, živeći život sa svojim detetom, podstiču razvoj i funkcionalne veštine deteta. Tako roditelj ostaje roditelj svom detetu, podržan od strane stručnjaka da u novim životnim okolnostima iskoristi svoje roditeljske veštine za razvoj maksimalnih kapaciteta deteta.